Kako pretvoriti bundevu u kočije?

„Zdrav razum je najbolje raspoređena stvar na svetu, jer svako misli da ga ima dovoljno.“ *

 Zdrav razum postavlja stubove na koje se oslanjamo u svakodnevnom životu.                                                     Na osnovu nega uspevamo da funkcionišemo u društvu i da se međusobno razumemo.

 To izgleda ovako: 

Radim. Stvaram. Doprinosim. Komuniciram. Uspostavljam veze. Trošim…. Pa opet.                                  Dokle? Pa, do kraja. 

 Kud bismo bez zdravog razuma?                                                                                                                        Nema tu mnogo preispitivanja. Ima funkcionisanja. Sistem radi. A jedino to se računa.

Mit o zdravom razumu je duboko ukorenjen. I još uvek vlada….

A dok vlada… Stavlja u senku neke važne stvari.

Srećom, postoje ljudi koji su ga potajno podrivali i stvarali male mirne luke                                                        u kojima možemo da se odmorimo od (prevelikih) zahteva                                                                          društva zasnovanom na racionalnosti i praktičnosti, tačnije, koristi.

Seti se Paskala, Dekartovog savremenika: „Srce ima svoja umovanja koja um ne poznaje.“

Seti se Kjerkegora, danskog Sokrata: „Valja naći istinu, moju istinu, za koju ću živeti i umreti.“

Seti se Egziperija, oca Malog Princa: „Suština se očima ne da sagledati, oči su slepe, treba gledati srcem.“

Seti se sebe…..u momentima u kojima ne držiš pod kontrolom svoj život, trenutnu situaciju, događaje…

Seti se svih onih delova sebe koji – nisu zdrav razum.

Šta vidiš?

Ja vidim dete.                                                                                                                                                              Ono iz prikrajka posmatra svet i kroji ga, u svojoj mašti, po svojoj meri.                                                                U njemu, od bundeve zaista može da nastane kočija, a od miševa konji.                                                                U njemu siromašna devojčica, zaista princeza postaje.                                                                                      Vidim dete kome se u očima cakli iskrena želja i bezrazložna radost – postojanja.                                          Ne, ne gleda ono šta sve ima, ili nema.                                                                                                                   Ono gleda u budućnost – šta će tek biti!                                                                                                                   A kategorije: moguće – nemoguće, ne igraju ama baš nikakvu ulogu.

Je l’ to razumno? Nije. Pogotovo ne „zdravorazumno“ 😉

Odgovorno, kategorički i istrajno se zalažem za to da se to dete pronađe i probudi!

Hoćeš li sa mnom?

Ako se pitaš kako, evo ovako:

Uzmi vodene boje i četkicu, plastelin, glinu, pribor za pletenje, lego kocke, bojanku, patike za trčanje…            šta god hoćeš ili šta ti je pri ruci. I kreni da se igraš.                                                                                      Svetovi se stvaraju, samo gledaj.

Je l’ razumno? Nije. Lepo je.

Jednu stvar nemoj zaboraviti da poneseš na ovo putovanje: posvećenost.

Unesi se u to što radiš.                                                                                                                                        Isključi dotoke senzacija koje dolaze iz spoljašnjeg sveta.                                                                           Prepusti se igri.                                                                                                                                                      Raduj se!

To je tok.

Dejvid Goleman u delu „Emocionalna inteligencija“ objašnjava ovu pojavu.                                                  Zove se flow.

Posle takvog iskustva, kad ponovo budeš uplovljavala                                                                                           u tokove zdravorazumskog, praktičnog, i koristoljubivog sveta,                                                                        imaćeš u ruci kompas. Znaćeš pravac svog kretanja.                                                                                             To je želja, iskonska želja koju si u sebi oslobodila.

Eto, sad znaš šta je tok i zašto tkam. 

Drago mi je što si sa mnom u ovoj radosti.

* Rene Dekart