Ljute mi se niti. Izgubila sam se u rečima. Ljubomorne su, zapravo, jer veću pažnju posvećujem rečima, nego njima. Sve […]

Kad je umro Đole, nisam plakala. Hladno srce? Šta li je? Malo sam se zabrinula. Međutim, ubrzo shvatih… Neke smrti

Ili, kako bi Đole rekao:  „Uticaj rođaka na moj životni put“ Da krenemo od početka… Dobro, ne baš od samog

Umesto dugačkog teksta, kako mi obično izlazi iz pera, ovog puta ću se poslužiti vizuelnim sredstvima kako bih odgovorila na

Zamisli situaciju (ako je nisi iskusila): neko tvoj, neko koga voliš, odlazi na duže putovanje.  Možete da se čujete i

Ovaj blog post pišem sebi. Zašto, onda, u formi blog posta? – pitaš se, sigurno. Iz dva razloga; Kao prvo,

„Pod kladom rupa, tamna i gluha, prostirka u njoj od lišća suha. Tu Ježić uđe, pliva u sreći šušti i

„Po mnjenju slatko, po mnjenju gorko, po mnjenju toplo, po mnjenju hladno, po mnjenju boja, a uistinu atomi i praznina.“

Ako se pitaš da li postoji – postoji. Na sreću                    

Ili – zašto baš ručno tkanje? Kaleidoskop.  Sećaš se? Kalos + eidos + skopein (lepota + oblik + gledati) =