Kako se jedan pesnik utkao u moj život i odveo me u šetnju ka Savudriji?

Kad je umro Đole, nisam plakala.

Hladno srce? Šta li je? Malo sam se zabrinula.

Međutim, ubrzo shvatih… Neke smrti jednostavno ne kapiraš.

Neki ljudi su, mada ih ne znaš lično, toliko učestvovali u tvom odrastanju i uzrastanju, da su se utkali u tebe sve do konstantne prisutnosti, da bi tek ponekad jasno zaiskrili, kao da kažu: tu sam! ✨

Jednu od takvih „iskrica“ želim da podelim sa tobom. Jedno svedočanstvo o našem susretu, Đoleta i mene, u njegovom stilu, a u mom tkanju…

„Za sve je kriv moj drugar…“ Đole… (Kako bi i sam rekao u Rapsodiji o Katrin).

Nadomak Savudrije, na oko sat i po hoda, a da ne odem – nije bilo šanse.

„Uz onaj Feral u Savudriji, osvanuo sam nešto mudriji…“

Vrteli su mi se stihovi u glavi…. Šta li je samo Feral? – pitala sam se s vremena na vreme…

I tako krenem malo pre podneva, jednog vrelog avgustovskog dana, iz Umaga, ka Savudriji. Pešice, dabome. 👣

Rekoh li da je dan bio vreo? 🙄

Sreća u onaj, dobro mi poznat i svojstven banatski inat, koji bi me pratio i na kraj sveta da sam pošla, a kamoli na kraj Jadranskog mora. Istina, pomislila sam par puta, usput, šta mi je ovo trebalo...ali nisam se dala.

Konačno stigoh.

🌊 Najpre sam priuštila sebi osveženje u moru. U ovom kraju obala je prilično…interesantna…pa sam pri tom pažljivo tražila prolaz između Scile i Haribde.

Ali, da li je iko ikada pošao putem na kome ih nema? (pitam se od tada) 🤔

⛯ Zatim, put Svetionika. Čuveni Svetionik u Savudriji je još uvek aktivan. Izgrađen je s početka XIX veka. Ka njemu me je vukla želja, kao ka nekom mestu na kome slutiš da je zakopano blago. Lep je, zaista, vredi ga videti. Dominira obalom kao verni čuvar.

Međutim, ono što ga krasi i daje mu posebnu draž, jeste svetlost koju nosi u sebi, kao i u svom imenu.

Ona se ne vidi, nju čuva za posebne prilike. Tad navodi, kao da zavodi, noćne putnike…s namerom da ih obraduje.

Kao majka koja te čeka ispred škole, jer je pao mrak, a ti si prvi osnovne…i nisi je očekivao… I onda te preplavi spoznaja da neko uvek zna gde si i da te i u odsustvu čuva. E, tu svetlost. ✨✨ ✨

Onu što se više vidi srcem, nego očima…(što reče onaj Mali…kako se zove? 😉)

🛶 Dalje, dođoh do neobične pojave… Postoji jedan običaj Savudrijaca da čuvaju svoje čamce od udara o, već pomenute, stene usled talasa, te ih kače o drvene šipke, koje su za tu svrhu napravili, tako da vise u vazduhu. Danas se taj običaj čuva više kao tradicija, nego kao funkcionalna zaštita. Dodaću – i simbolika. Kad pogledaš ka pučini, vidiš mnogo više od horizonta. Ona tanka linija koja razdvaja more od neba, postala je otvoren prostor, pretvorila se u „nešto imeđu“…

čamca i mora

zemlje i neba

materije i duha

fizike i metafizike

realnog i idealnog

i u njemu sve postaje moguće…

A čamac koji visi…pa on je na prestolu koji čak ni skupocena jahta ili prekookeanski brod nisu zaslužili. 🎯

On ima vrednost koja se ne može izraziti novcem. Vrednost hleba. Duboko me je dirnuo ovaj izraz zahvalnosti.💙

No, ostavih čamce iza sebe…vreme je da se vratim…

🌊 Obalom, ovog puta, jer je lepše, a i sunce će lagano početi da tone u more… gre’ota je propustiti taj prizor… Da, lepše je i malo duže…Malo…dovoljno da ti se svaka okuka čini kao poslednja, nadomak cilja, koji sad već željno čekaš, a ispostavi se da nije…i tako opet i opet…

I sve vreme me je pratio osećaj da sam nešto zaboravila…👀

🏡 Podigoh glavu, sada već malo klonulu od toplote i umora, kad ispred mene ogromna tabla sa natpisom: „Bistro Feral“

„Uz onaj Feral u Savudriji, osvanuo sam nešto mudriji…“

Svedok priče o Katrin, još uvek na istom mestu, pamti i čeka nas putnike namernike, koji dopuštaju da ih neki pesnik povede u šetnju…💙

Sve sam ukapirala! Mogla sam samo da zamislim…to jutro…i to svanuće… Pitam se, koliko li se on samo ljubavnih priča naslušao…?

Meni je došao kao neočekivana nagrada. Moj put se zaokružio, i mogao je da se završi.

Našla sam ono po šta sam došla: svetlost, brigu i ljubav. ❤️

Svetionik, čamac i Feral sam ponela sa sobom, da bih ih pretočila u reči i prosledila dalje…tebi…

Sad mogu nazad…a i sunce polako menja boje, i sprema se za susret sa morem…☀️🌊

Hvala ti Đole, što si me poveo u šetnju, što si me odveo i na ovaj put….i što si me naučio da slušam, da hvatam tanane niti nošene vetrom i vodom, do prvog sledećeg smisla, kao do sigurne luke…