Ko se sve utkao u moje tkanice?

Ili, kako bi Đole rekao: 

„Uticaj rođaka na moj životni put“

Da krenemo od početka…

Dobro, ne baš od samog početka…Dovoljno će biti da krenem od – starije sestre.

Svako ko je ima, znaće zašto baš od nje.

Moja sestra Maja je bila pametno dete. Dobro, i sad je pametna, ali stvar je u tome što se pametna rodila.

Ja, koja sam mleđa tri i po godine, ne pamtim je drugačije nego sa naočarima. Naglašavam ono „i po“ jer je to odredilo razliku među nama merenu školskim godinama.

Naime, kad je Maja završila niže razrede, ja sam krenula u školu – kod iste učiteljice.

Kad je završila osnovnu školu, ja sam prešla u više razrede – kod iste razredne, naravno.

Kad je, pak, završila srednju, ja sam upisala isti smer (ne znajući šta ću, pa utabanim sesrtinim stazama), opet kod iste razredne!

I tako sam se šlepala uz njenu pamet i uvek bila ona Majina sestra, pri čemu mi je kroz blagi osmeh prenošena poruka da i nisam kao sestra.

Napominjem – Maja je vazda bila pametna.

Očekivanja od mene su bila znatno manja.

Šta očekivati od nekog ko pobrka Kikindu i Pariz?

Naime, prilikom povratka sa ekskurzije u drugom osnovne, kad sam uzbuđeno pričala sestri kako smo videli kulu na Vršačkom bregu, na njeno pitanje (provokativno, naravno): Jeste li videli Ajfelovu kulu – odgovorila sam: Pa nismo mi bili u Kikindi!  

Čuvena porodična anegdota koju će, verujem, i moji unuci prepričavati.

Da, bilo je tu i poteškoća da mi objasne kako je to Vasa Ladački sve imao i ništa im’o nije u isto vreme.

No, bilo kako bilo, 

kakve to sad veze ima sa tkanjem?

Budući da nisam morala da se borim za status „pametnog deteta“ od koga se očekuje da svakog trenutka bude na nivou zadatka;

da nisam morala da se dokazujem putem uspeha u instituciji zvanoj škola,

mogla sam da tražim sebe po nekim nestandardnim, skrivenim šumskim putevima, ne znajući gde oni tačno vode.

Tako sam se jednog dana, mnogo godina udaljenog od đačkog doba, u pokušaju da pored redovnog posla (opet u školi, kao Maja) zaradim još koji dinar, upisala na obuku za ručno tkanje.

Šta drugo od mene i očekivati?

Dakle, mogla sam biti u duhu vremena i ići širom stazom.

Mogla sam upisati kurs za nadogradnju noktiju, profesionalno šminkanje, pravljenje nakita…nešto moderno…

Ne!

Ja sam odabrala drevnu veštinu koja, ne samo da nije moderna, nego za modu uopšte ne mari.

Kategorija „vreme“ joj je potpuno strana, jer je vanvremena i vanmoderna.

Potpuno sam iskoristila poziciju mlađe sestre…

• …ne moram da idem širokim drumom, u skladu sa dobom u kome sam.
• Ne moram da ispunjavam očekivanja.
• Ne moram da biram profitabilno, korisno.

Pa i ne biram.

I dalje idem onim skrivenim šumskim putevima, sa neizvesnim završetkom…

Šta sam, usput, naučila?

Godine i životno iskustvo naučili su me da je baš u toj neizvesnosti lepota.

Sigurne luke su dosadne, i ne podstiču na napredovanje.

(Hm…ovo je i meni zazvučalo malo radikalno…😉)

U redu, ponekad valja spustiti sidro i pristati uz neki dok…do sledećeg putešestvija… ⛵

                                                  * * *

I tako…jedni sa drugima čudesna tkanja pravimo, i čudesnim tokovima plovimo… 👣👣

Sestra, drugarica, muž, dete…Da nije njih, što se u naš život i te kako upliću, i sa nama prepliću, ne bi ni nas bilo. ❤️

Sve je to jedan veliki, neobični, predivan TOK.

Ništa drugo 💙💙💙