Iskreno, ne znam.
Razmišljam o uloženom vremenu, predivu, obukama, novcu, reklami…i sve mi se pomeša u glavi.
Mislim da mi je previše….svega. Previše mi je kvantiteta.
Spopadaju nas sa svih strana…koliko košta, koliko štediš, kolika ti je rata, koliko ti je godina, koliko dugo se čeka paket, koliko vremena si studirala, kolika su ti deca, koliko imaš do penzije, koliko godina da se otplati kredit, koliko ljudi na proslavi osamnaestog rođendana…a pedesetog?…koliko para za učiteljicu za Osmi mart…
„…i ništa nije sveto, sve je bruto i neto, sve je zabava…“
Odzvanjaju mi u glavi reči pesme koju peva Mile Kekin iz Hladnog piva.
Prosto, ne znam.
Istina je da ne možemo bez kvaniteta.
Istina je da i moj šal ima cenu.
Ali…
TO NIJE JEDINA VREDNOST.
Ona je neophodna da bismo funkcionisali u ovom svetu.
Nije problem naplaćivati svoj rad.
Problem nastaje ako sve ostale vrednosti zaboravimo, ako sve postane „bruto i neto„. Ne dajmo se.
Vrednost koja se ne može izraziti u novcu
Da bih bolje objasnila šta mislim, podeliću sa vama jednu crticu iz svog školskog sveta.
Bilo je to pre par godina…
Kao nastavnik u jednoj srednjoj školi (što sam, u slobodno vreme
), ispraćala sam đake kojima sam bila razredna.
Prvi put sam bila razredna, pa su osećanja bila podešena malo iznad normale, na skali intenziteta.
Nakon oficijelnog dela, matursko veče obeležavamo, po tradiciji, u obližnjem hotelu.
Atmosfera se polako opušta, dopušta se da šljokice spadnu, da se maskara malo razmaže, sako skine, a štikla zameni patikom. Zapravo, tu se tek prepoznamo…i opet smo oni stari iz učionice.
Elem, to veče je obeleženo i predavanjem poklona odeljenskim starešinama, od strane učenika.
Ukasni papiri šušte na sve strane, otkrivajući poklone kupljene u luksuznim radnjama, dok se kod mene čulo samo: klik!
Zvuk otvaranja poklopca na teglici.
Da, obična mala, staklena teglica.
(Koje, uzgred rečeno, baš volim, što najbolje zna moj muž kad traži nešto u špajzu
).
Tajna je u vezi, a ne u ceni
A u teglici…sve vrvi od ljubavi i smisla koji se, kad je otvoriš, izlivaju. Slušaj:
Hvala što ste tkanjem strpljenja povezali naše raznolike filozofske misli.
Sve ima raskršća jer sve teče. Promena nas vodi do tačaka izbora, a izbori do novih tokova. Ništa ne traje večno, ali svaki trenutak nosi novi početak.
Prava plemenitost je biti nadmoćan u odnosu na svoje nekadašnje ja.
I tako redom… Autori: moji đaci.
Moja radost je bila ravna onoj kad čovek na pustom ostrvu pronađe poruku u boci.
I šta sam na to mogla da kažem?
Ništa. Samo sam ih zagrlila, svakog ponaosob i šapnula: sve ste razumeli.
Tek kasnije su mi se slegli svi naši razgovori, svi časovi filozofije i večito preispitivanje sistema vrednosti, obogaćeno primerima iz literature, i nezaobilazni Mali Princ, koji se uvek nađe tu negde kad zatreba…
Veza koju si uspostavio sa svojom ružom čini je nezamenljivom.
Tajna je u vezi. Uvek. A ne u ceni. 
E to su razumeli moji đaci.
Ne postoji taj materijalni izraz, novac ili štogod slično, bilo šta što ima cenu, količinu…koji može da izrazi ljubav i smisao.
I tako sam, uprkos svim trendovima savremenog, materijalistički obojenog sveta, pogotovo što se tiče vrednosti poklona koji se kupuju vaspitačici, učiteljici, razrednoj…što dobro znaju, kako svi prosvetni radnici, tako i roditelji, dobila najlepši poklon na svetu! Zaista.
I tad sam nešto naučila.
Naučila sam da tu vrednost prenesem u moje tkanice.
Kako?
Zašto biramo hendmejd?
Uz svaki poručen proizvod iz Tok radionice, šaljem poruku.
Jednostavnu, malu, na običnom papiru, bez šablona.
Uvek novu…ne prepisujem…ni od mislilaca, ni od robota, ni od sebe.
Obično, veče pred slanje paketa, ili u ranu zoru, onda kad spoljašnji svet utihne, pa unutrašnji bojažljivo izlazi napolje, samo zgrabim mobilni, i u beleškama zapišem taj stih, par reči, rimu…sutradan prepišem na papir i dodam u kutiju sa šalom, spremnu za slanje.
Ta poruka mu daje pravu vrednost. A ne teži ni gram prilikom merenja težine paketa.
Jedina mera kojom se njena vrednost može izraziti, jeste poruka koja mi stigne kad poštar uruči paket:
Dobar dan. Stigla pošiljka, sve super i divno. Pročitala poruku i vratila uredno, očekujem isto oduševljenje kad se poklon uruči. Divni ste, hvala!
A takvih je mnogo…
***
Došlo je vreme da odgovorim na pitanje s početka…
Koliko vredi jedan šal?
Vredi onoliko koliko i poruka u boci, za brodolomnika.
Ili poruka u teglici, za razrednu.
I u svetu u kome „ništa nije sveto, sve je bruto i neto…“ dajemo mali doprinos da se baš to sveto sačuva.
Zato hendmejd.
Zato TOK.
Poseban pozdrav za moje maturante, koji ovo čitaju, znam. 
