Recept za sreću

Ako se pitaš da li postoji – postoji. Na sreću                                                                                                       I krije se tamo gde ga najmanje očekujemo.                                                                                                      Mnogi su ga tražili iza sedam mora i sedam gora…ali uzalud!                                                                                 Pogrešan put!                                                                                                                                                                Ono što važi za sve velike i važne stvari, važi i za sreću.                                                                                        Odgovor je – jednostavan i običan.

Slušaj, za početak, idi u kuhinju (ako već nisi, a velika je verovatnoća da jesi ).                    Preleti pogledom recepte koji su ti ostali od bake ili mame u amanet. Šta vidiš?                                               Vidiš meru. Šta god da praviš mora biti s merom. Preciznom, manje ili više.                                      Kad mi je baka, koju smo zvali „majka“ objašnjavala kako pravi štrudlu sa sirom ili sa višnjama,        sa kojom nas je, obavezno, dočekivala nedeljom popodne, sve je bilo…                                                …otprilike, par kašika, prstohvat, da zagusti, da se odvaja od ruke, da ne preteraš….pa se ti sad snađi.            To što je njoj, kao i svim ženama toga doba, mera bila u ruci,                                                                          pa i žmureći kad se pravi, štrudla ispadne meka kao duša, to je već druga priča…                                        da l’ meriš na „otprilike“, ili preciznom vagom, kao da izvodiš hemijski eksperiment, nebitno je.      Bitno je da mera postoji. To je i majki bilo jasno.                                                                                                Ono što joj nije bilo jasno, jer nije imala životnih uslova da se sretne sa drevnom mudrošću starih Grka,  jeste da bi se sa njom složio veliki Aristotel.                                                                                                            Može biti, gledajući svoju majku kako mesi štrudlu il’ nešto slično.                                                                  (Ne bi bio prvi iza čijeg uspeha stoji majka.)                                                                                                                Bilo kako bilo, Aristotel reče da je život po meri, tačnije,                                                                                        život u kome biramo sredinu između dve krajnosti, život u skladu sa vrlinom.                              A život u skladu sa vrlinom je srećan život.                                                                                                     Ako preteramo u nedostatku ili prekomernosti, ne možemo biti srećni.                                                  Hm…hajde da vidimo…

Uzmimo za primer konzumiranje hrane – kad smo već u kuhinji.

Prekomernost, odnosno nedostatak je lako primetiti i osetiti njihove posledice.                                            Nit gladna nit preterano sita –tako nekako bi izgledala zlatna sredina.

Idemo dalje…

Ni cicija ni rasipnik, nego velikodušan.

Ni plašljiv ni ludo smeo, nego hrabar.

Ili…

Ni labava ni previše stegnuta – nit, već zategnuta taman koliko treba.

Ni monotono, ni preterano šareno, već sklad koji se u bojama ogleda.

Ili….hajde da uzmemo za primer neki odevni predmet….

Da ne bude rezultat fabričke proizvodnje ubrzane do nehumanosti, niti višegodišnji projekat.                            Već da bude gotov za jedan razuman „neizdrž“ (oko nedelju, dve dana)

Da materijal od koga je sačinjen ne bude previše jeftin i nekvalitetan, pa da se istegli posle par nošenja,  ali ni previše skupocen, pa da ga čuvaš gore u ormaru, za specijalne prilike.                                                  Neka bude takav da ga koristiš godinama, ali opušteno, pa ako se uništi, biće svedok radosti života.

Baš takav, odevni predmet što poštuje princip mere – možeš pronaći u TOK radionici.                    Gde tačno?

U prodavnici  na Komuna marketu.                                                                                                            Na Instagramu.                                                                                                                                                              Na Fejsbuku.                                                                                                                                                                  Gde god da si, piši 

I…. da…. ovako odmeren život u svakom pogledu, sasvim izvesno, dovodi do stanja sreće.

E sad, kad smo tako elegantno prošli kroz Aristotelovu etiku,                                                                        mogli bismo ići dalje i primeniti je na nešto duboko…duboko u nama….                                              na potrebu da kontrolišemo sopstveni život. 

Sad ulazimo u drugi deo priče o sreći. Ako te zanima, hajde za mnom!

DRUGI DEO

Prva krajnost:

Čovek ima potrebu da isplanira životne događaje (da ih drži pod kontrolom)….                                        …poslovni sastanak, porodično letovanje, slavsku trpezu, venčanje,                                              da napravi strategiju za polaganje ispita…                                                                                                                Čovek planira i unapred se raduje ishodu.                                                                                                                 Raduje se, sve dok mu neki tihi glas ne došapne:

A šta ako….?!

Ne pođe sve po redu.                                                                                                                                                     Vremenske (ne)prilike, virusi, saobraćajna gužva, nestanak struje, iznenadni gosti….                                i razne druge „ne daj Bože“ situacije koje ne možemo ni da zamislimo, a kamoli isplaniramo…

I eto recepta!                                                                                                                                                                    Ne za sreću.                                                                                                                                                                      Za uznemirenost i teskobu što se, moderno, zovu anksioznost. 

Poznato? Meni jeste.

To bi bila jedna krajnost.

Druga krajnost:                                                                                                                                                                nemoguće je kontrolisati život i zato ništa ne planiram.                                                                                    Da bih isplanirala moram da donesem neke odluke pre toga:                                                                      da ostavim posao kojim nisam zadovoljna, da odem na intervju za novi,                                                      da položim za kola, da kažem „da“ čoveku svog života (a šta ako nije?),                                                      da završim studije iako mi je 40, da oprostim, da se preselim, da prekinem toksičnu vezu…                  Uf, teško je.                                                                                                                                                                      Zato bolje ništa od toga. Prepustiću se…                                                                                                                    Neka bude kako mora da bude….samo bez mojih odluka, molim. 

Poznato? Meni jeste.

Ova krajnost dovodi do nedostatka slobode i prazne ravnodušnosti koja se ogleda u stavu:                           „Svejedno mi je.“

Ravnodušnost je najveća suprotnost ljubavi (nije mržnja).                                                                      Ravnodušnost je najveća suprotnost sreći (nije nesreća).                                                                       Bežimo odatle!

Šta je, onda, prava mera?

1. Donesi odluku.
2. Uzmi u obzir nepredviđene faktore, koliko je to u tvojoj moći (dakle, malo).
3. Dopusti! Dopusti nepredviđenim faktorima da se upletu u tvoj život.

Dopusti ljudima sa kojima si se neplanirano srela da uđu u tvoj život.

Budi otvorena za kombinaciju koja je još bolja od one koju si sama isplanirala.

Drugim rečima, nepredviđene događaje iz stanja „ne daj Bože“,                                                                     pretvori u stanje: „ovo je bolje nego što sam mislila!“                                                                                 Neplanirano neka bude na radost, a ne na strah.

Dopuštanje je poverenje.                                                                                                                                              Poverenje u sebe.                                                                                                                                                          Poverenje u čoveka do mene.                                                                                                                                        Poverenje u Nekog ko ima bolji plan za mene, od mene.

To je prava mera. Tu se krije recept za sreću.

Tajna je u odnosu, kako god da okreneš.                                                                                                           Reč „sreća“ potiče od reči „susret“.                                                                                                                                Ako ne veruješ meni, poslušaj šta kaže nauka.

Do narednog susreta,                                                                                                                                                  Gordana