Zamisli situaciju (ako je nisi iskusila): neko tvoj, neko koga voliš, odlazi na duže putovanje. Možete da se čujete i vidite svakodnevno, ali preko telefonskog ili video poziva. Komunikacija je redovna, važne životne informacije prenete, čak i uzajamna osećanja….ali nešto jako nedostaje….
Nedostaje dodir.
Čini mi se da ga ne shvatamo dovoljno ozbiljno i da je mnogo važniji i snažniji nego što mislimo.
Dodir može da zameni reč:
Ima situacija u kojima nam nedostaju reči. Recimo, kad je nekome teško, kad primi tužnu vest, ili kad se jako obraduje zbog nečeg… Tada ne moraš ništa da kažeš. Možeš samo da ga zagrliš i da ćutiš. Dodir je dovoljno rečit da mu prenese ono što misliš i osećaš.
Reč ne može da zameni dodir:
Obrnuto, međutim, kad imamo dovoljno reči i kad su dovoljno moćne da prenesu naše misli, a nedostaje nam dodir recimo, zbog udaljenosti, nijedna reč ne može da ga zameni. Nema tih reči koje će se naći na njegovom mestu i uspeti da prenesu osećanje. Pa čak i kad su to reči: volim te.
Koliko je samo dodir snažniji od reči!
Čini mi se da je tačno ono tumačenje jevanđelske priče o Apostolu Tomi koji je poželeo da opipa rane Hristove, da bi se uverio u Njegovo Vaskrsenje, koje kaže
da Toma nije bio neveran, nego željan dodira.
Dodir je nezamenljiv.
Rukovanje; ruka preko ramena; zagrljaj; poljubac; glava na ramenu; glava na grudima, oslanjanje tela na telo, ujednačavanje disanja; smirivanje bebe u kontaktu sa telom majke…
Nema te reči koja ima snagu koju imaju raširene ruke spremne da te prime u zagrljaj.
Imaju snagu stanja: biti kod kuće. I kad nisi.
Upravo u dodiru je razlika između mašinske i ručne proizvodnje.
U mašinskoj proizvodnji nema dodira.
Ima trake, ima robe u ogromnoj količini, ima ljudi koji od robe i od brzine ne mogu da vide sebe. Zovu se: radna snaga. Potpuno obezličeno. Potpuno tužno. Čovek kao radna snaga ne vidi proizvod, vidi traku, vidi kako njegova energija odlazi ujednačenim ritmom, toši se. Radna snaga čeka pauzu. Čeka odmor od rada.
Bilo da je u pitanju fabrika, hotelska kompanija, mega market, tržni centar…svejedno je.
Ne mora da bude tako.
Moramo se boriti za bolji svet. Moramo se boriti za to da radna snaga dobije svoje lice, da postane čovek koga vidimo ispred sebe, ličnost.
(Neki od vas koji ovo čitate, prepoznaće Marksovu misao u ovim rečima. Istina. Ima dobrih i plemenitih ideja u njegovom učenju. Ali, to je već druga tema…)
Da se vratim mom tkačkom poslu… ili bilo kojoj ručnoj proizvodnji.
Ručni proizvodi su od dodira satkani.
Bilo da se radi o pravljenju obuće, šivenju odeće, izradi nakita, vezu, štrikanju, vajanju…postoji jedan zajednički element:
ruke.
Ali ne ruke koje služe samo kao alat, kao sredstvo za rad. Nego ruke kao izraz onog što je unutra, u čoveku. Kao izraz ideje, zamisli, želje, volje, snage – onog ko proizvod stvara.
„Tvoje ruke u neskladu, između zbilje i sna…“
reče Džoni, i nastavlja:
„…gracija…“
Zahvalnost uz ruke ide, i sve ono što se rukama stvara.
- U ručnoj proizvodnji, radnik je čovek koji neposredno stvara proizvod i time izražava sebe, ostvaruje se.
- On ne žuri, ne trči za vremenom, nego ga usporava, jer mu daje smisao. Dobro mu je.
- Troši fizičku snagu, ali istovremeno „puni baterije“, nadahnjuje se stvaralaštvom.
- Odmor mu dođe kao predah i nalet nove inspiracije.
Eto u čemu je razlika između ručno rađenog proizvoda i onog nastalog mašinskom proizvodnjom. U prisutvu čoveka kao ličnosti. U susretu između tebe i mene.
U dodiru – jednom rečju.
Takvog susreta u tržnom centru ili mega marketu nema.
I dok se lagano, svako po svojim mogućnostima, u svojoj oblasti, i po svojoj veri, borimo za bolji svet, za svet u kome će radna snaga dobiti lice,
dođi da se družimo!
Zaviri u moju malu TOK radionicu, da se sretnemo i dogovaramo, da stvorimo zajedno nešto lepo, nešto po meri čoveka, po meri tebe i mene.
Evo ruke, idemo!